Moja ćerka Lana je u tom trenutku učenica osmog razreda. Velike pripreme za maturu, upisi

u srednju školu… i informacija koja me je ostavila bez teksta.

Lana je završila Osnovnu školu „Lazar Savatić“ u Zemunu. Škola se nalazi na keju, pored

Dunava. Jednog dana mi kaže:

– Mama, znaš li da svi maturanti na kraju osmog razreda skaču u Dunav?

Ne, nisam znala, niti sam želela da čujem sledeću rečenicu.

A mogu da zmislim kako je moja faca izgledala kada je usledilo sledeće njeno pitanje,

– Hoćeš da ti kažem ili da te slažem? – pita me.

– Naravno da mi kažeš – odgovorim.

– Rešila sam da skočim sa celom generacijom u Dunav, za kraj osnovne škole. To je tradicija

u „Savatiću“.

Od prvog dana sam se trudila da izgradim odnos poverenja s njom. Strogo sam kaznila njenu

prvu laž kada je imala samo pet godina, ali sam se trudila da joj objasnim da razumem zašto

me je slagala. Deca lažu samo kada veruju da ih istina može dovesti u veći problem nego laž

– a laž se kad-tad otkrije.

Tada sam sebi postavila pitanje: šta sam uradila da je „uguram“ u laž? Kaznila sam njeno

ponašanje, ali sam znala da i ja nosim deo odgovornosti. Lako je biti zadovoljan iskrenošću

kada je dete iskreno o stvarima koje smatramo ispravnim, ali šta kada je iskrenost u vezi sa

željama i postupcima koji nam se ne sviđaju?

Nikada me više nije slagala. Zato me i pitala da li da mi kaže ili slaže – fer, zar ne?

Moja prva reakcija bila je: da je „kidnapujem“, odvezem do Subotice na dva dana i čekam da

svi skoče pa se vratimo. Druga: da joj kategorički zabranim, ali da je time još više motivišem

da to uradi. Treća: da je izmanipulišem osećajem krivice, govorim kako će me srce izdati ako

skoči… Ali sve te opcije imale su svoje posledice.

Odlučila sam da razgovaram s njom.

– Ko su ti „svi“ koji skaču? Znaš li da roditelji nekih od njih možda ni ne znaju za to? – pitala

sam.

– Mama, preko 80% njih skače, nekima roditelji znaju, nekima ne.

– Odakle skačete?

Objasnila mi je za neki ponton u blizini.

– Lana, znaš li ti da plivaš u Dunavu? To nije isto kao more. Znaš li koja je razlika?

Nije imala svest o tome.

– Šta dobijaš time da skočiš?

– To želim. To je moja generacija. Ne želim da budem jedina koja nije skočila.

Razumela sam njenu potrebu da pripada, ali nisam mogla da se pomirim sa tim. Pokušala

sam da je navedem da sama odustane, ali nisam uspela.

Plan B – pripremi dete za skok.

– Dobro, Lana, šta ćeš obući? – pitala sam je.

Objasnila sam joj kako garderoba usporava plivanje i izranjanje iz vode. Osmislile smo

lagani stajling – likra helanke i majica na bretele. Dogovorile smo se da skine patike pre

skoka i razradile taktiku isplivavanja.

Došao je taj dan. Srce mi je bilo u petama.

I dalje sam se nadala da će odustati u poslednjem trenutku.

Zvoni telefon:

– Mama, skočila sam. Ovo je fuj! Voda je prljava i odvratna, neću više nikad!

Preživeli smo početak puberteta skokom u Dunav.

Strah koji sam tada osećala ne mogu opisati, ali kad je sve prošlo, bila sam ponosna na nju.

Na njenu iskrenost i poverenje koje imamo.

Deca rastu, postaju svoji ljudi i rade stvari koje nam se ne dopadaju. Teško je, ali važno je da

ih čujemo, stavimo se u njihove cipele i prihvatimo da neće sve biti kako želimo. Njihov je to

put, i mora da zaboli, da greše, da nauče. Sprečavanjem njihovog iskustva zbog sopstvenih

strahova sečemo im krila za buduće izazove.

Roditeljstvo je briga. Pomirite se s tim. Birajte ljubav i poverenje, čak i kada je teško.